Заблуда 1. Спремност за школу је питање зрелости и припремљености детета за школу.
Погрешно. Спремност детета за школу није само питање индивидуалних капацитета детета већ је подједнако питање спремности породице, друштвене заједнице васпитно-образовних институција (вртића и школе). Дете се рађа са потенцијалима преданог учења, социјалног повезивања и капацитетом флексибилности који је основ стваралаштва. Колико ће ове потенцијале развити није одговорност детета већ породице, вртића, школе и друштва. Да би дете било спремно за школу потребна је одговарајућа подршка његовом учењу и развоју у породици, у дечјем вртићу, у систему друштвене бриге о деци и у школи. Због тога питање спремности детета за школу укључује питање подршке деци и породици, јачања капацитета родитељства, квалитета програма предшколског васпитања и образовања и школског програма. Спремност детета за школу подразумева и одговор на питање колико је школа спремна за децу.
Заблуда 2. Припрема детета за школу почиње у години пред полазак у школу и свако дете тада мора да се укључи у систематску припрему
Погрешно. Припрема детета за школско учење је дугорочан процес који започиње рођењем детета, јер подразумева целовити развој свих дететових капацитета. Основ припреме за школу чине дугорочно развијани и подржани капацитети који се не могу подучавати и увежбавати краткорочним програмима у којима је дете пасивни прималац одређених информација и неко ко се увежбава одређеним вештинама. Ови капацитети су резултат континуираних искуства која подстичу саморегулацију, иницијативу и синхронизовану интеракцију у ситуацијама заједничког учешћа детета са другом децом и одраслима. Резултати савремених неуролошких истраживања о томе како се развија и функционише мозак не показују да је формално школско подучавање начин којим се подстиче развој мозга. Напротив, неуробилошки модел спремности за школу, заснован на савременим неуролошким сазнањима, промовише да су најбољи предшколски програми они који се заснивају на дугорочним циљевима социјалног, емоционалног и когнитивног развоја а не на уским академским циљевима.
Заблуда 3. За успех у школи важно је да деца пре школе науче да читају и пишу
Погрешно. Рана писменост је свеобухватнији капацитет него што је то савладавање читања и писања. Рана писменост се развија током целог периода предшколског васпитања и образовања и не своди се на обучавање за писање слова и читање или издвојене вежбе развијања графомоторике. Темељи развоја ране писмености су: богаћење речника; умење приповедања, фонолошка свест (способност идентификовања и манипулисања гласом, слогом и речима као фонолошким компонентама говора); дешифровање писаног кода. Рана писменост се развија кроз прилике за богаћење речника и коришћење различитих функција језика; кроз подршку детету за правилно, изражајно и креативно усмено изражавање и језичко стваралаштво; подстицањем различитих начина графичког и других начина симболичког репрезентовања и стварањем прилика за њихову практичну употребу и развијањем свести о њиховој важности и корисности; у подстицајном језичком окружењу кроз ситуације у којима различити начини симболичког бележења и писана комуникација има сврху у самој активности, а не кроз издвојено подучавање деце читању и писању. Истраживања показују да систематско учење читања и писања на узрастима пре школе не само да дугорочно не утиче на школски успех, већ може имати и низ негативних дејстава.
Заблуда 4. За успех у школи важно је да деца усвоје одређена фактичка знања.
Погрешно. Усвајање фактичких знања није гаранција школског успеха. Познавање факата, на пример шта је зимзелено а шта листопадно дрвеће, може дати привидну почетну предност, посебно ако се школски програм своди на усвајање градива и познавање фактичких знања. Истраживања показују да деца која су прошла кроз такав програм припреме за школу (такозване програме академске оријентације) показују само почетну предност у школском успеху, али да се та предност губи већ после шест месеци до годину дана и да чак од трећег разреда предност прелази на страну деце која нису прошла овакву врсту припреме.
„Раније је боље” није поткрепљено резултатима лонгитудалних праћења ефеката различитих модела програма. Напротив, бројне лонгитудиналне студије указују да док формално подучавање води краткороћно добрим резултатима на тестовима, дугорочно гледано, програми усмерени на учешће и иницијативу деце показују се бољим у погледу школског успеха.
Истраживања показују да је за успех у школи кључан развој капацитета извршног функционисања – ефикасности са којом појединац функционише у учењу и решавању проблема. Овај капацитет чини: саморегулација, пажња, флексибилност у мишљењу, краткорочна меморија (памћење и обрада података као основ за резоновање и учење), способност организације, планирања и иницијативност. Извршно функционисање је способност активирања виших менталних функција и повезивања различитих функција у решавању проблема, рефлектовању и контроли над самим собом.
Ове способности се не могу развијати подучавањем, дисциплиновањем и спољашњим захтевима већ се развијају кроз активно учешће деце и одраслих у деци смисленим ситуацијама учења. На пример, не развија се пажња захтевом да деца седе за столом све док не реализују неки задатак који им ми поставимо, већ се пажња развија кроз посвећено бављење активношћу која за дете има смисао.
Заблуда 5. За успех у школи важно је да се деца науче на дисциплину и ред школе.
Погрешно. За успех у школи један од кључних фактора јесте развој самоконтроле – способности одлагања властитих жеља и потреба, налажење алтернативних путева задовољења и спремност да се прихвате захтеви и очекивања других. Самоконтрола се не развија спољашњим наметнутим захтевима и механичким усвајањем пожељних образаца понашања примерених ритуалима школе (седење и рад за столом у трајању 45 мин, ходање у реду, подизање руке као знак тражења речи). Тражење од деце да седе за столом мирно неће развити нити самоконтролу, нити пажњу код деце. Први и најважнији простор развоја самоконтроле на раним узрастима је игра. Пут од спољашње регулације до интериоризације, као унутрашњег капацитета и система вредности, подразумева практиковање на три нивоа: прво, дете следи смислена правила постављена од стране неког другог; друго, деца морају бити у стању да постављају узајамна правила и надгледају како се та правила поштују; треће, деца су спремна да постављају и примењују правила на себи. Пажња, посвећеност и мотивација развијају се учешћем и доприносом детета у ситуацијама које за њега имају смисао изграђен кроз властито учешће у игри и истраживању, а не на основу спољашњих захтева.
Заблуда 6. У припреми детета за школу дечји вртић мора да се прилагођава начину рада у школи.
Погрешно. Предшколско васпитање и образовање је први степен у систему образовања који се заснива на одређеној програмској концепцији. Та концепција треба да одражава савремена теоријска и практична сазнања о томе како дете учи и да припрема дете за целоживотно учење, подршком развоја свих капацитета који леже у основи таквог учења (диспозиција за учење), а не да припрема за постојећи школски програм. Диспозиције за учење су склоп поступака, мишљења и односа према учењу којима се подупире отвореност и спремност за учење – радозналост, креативност, иницијатива, истрајност, сарадљивост. Ако се постојећа школа суочава са одсуством мотивације и креативности код деце и проблемима и отпором деце у усвајању школског градива, то није последица предшколског програма већ знак да школа треба да се мења, а не вртић. Уосталом, како каже изрека „кад нас жуља ципела, не сечемо ногу него мењамо ципелу”.
Заблуда 7. Вртић мора да одговори захтевима родитеља у вези припреме за школу.
Погрешно. Родитељи су с правом заинтересовани и посебно забринути за питање припреме детета за школу. Они се суочавају са негативним школским искуствима са својом старијом децом или искуствима других родитеља и деце из свог окружења, различитим медијским и комерцијалним притисцима о важности улагања у децу, погрешним тумачењима шта је припрема за школу. Као стручњаци морамо радити на спремности породице за школу, али не повиновањем погрешним очекивањима него јачањем свести и разумевања код родитеља шта су заблуде, а шта чини суштину припреме за школу.
Заблуда 8. Учење страног језика на раним узрастима омогућава лакше овладавање страним језиком у школи
Погрешно. Тачно је да деца на раним узрастима могу лако овладати било којим језиком. Али деца усвајају језик ситуационо, ако су тим језиком окружени у свакодневним животним ситуацијама и непосредном животном контексту. Учење подучавањем, ван реалних животних ситуација, песмица, рима, бројева и речи страног језика не утиче на каснији успех у учењу страног језика на школском узрасту. Напротив, свако наметнуто подучавање може водити отпору и негативном односу детета.
Заблуда 9. Да би се уписало у школу дете мора успешно да положи тест при упису.
Погрешно. Према Закону о основама система образовања и васпитања основна школа је обавезна и доступна свој деци почев од 6,5 година и свако дете од овог узраста мора да се упише у школу. Тест који ради психолошко-педагошка служба при упису детета у школу може да служи само за прављење распореда деце по одељењима, а не служи за процену дететове спремности за школу као предуслова за упис. Дете узраста од 6,5 година може да се не упише у школу само изузетно, на основу захтева родитеља поткрепљеног стручном проценом да је пожељно одгодити његов упис.
- Текст је преузет из приручника Стратегија заједничког развијања програма у складу са специфичностима појединих узраста деце –
аутора Д.П.Бренеселовић, Ж.Крњаја, М.Јовановић, Г.Сјеничич
